Тајна три свеске - 2. део

Бранко се вратио у свој свет књига и свезака. Имао је више времена него икад. Читао је, подвлачио и преписивао. Све проживљено, лагано, уз враћање прошлих слика и емоција, претакао је у слова и реченице које су пуниле црну свеску. Једну, па другу, па трећу... Знао је да то нико неће читати, јер није имао коме да пише. Ти записи су били његови разговори са собом. Свеске су лежале у картонској кутији у којој су биле заборављене Косанине ситнице којих је хтела да се ослободи. Он их је, не случајно, оставио. Да буду уз његов живот у црним свескама.

Није се често дружио с њима. Бар не онолико колико је проводио са светским књижевницима. Почео је да размишља о писању за своју душу. Толико тога је прочитао, видео, па и доживео радећи у општини, где се испред њега сваког дана шетала галерија ликова са својим лицима и судбинама које га нису остављале равнодушним. И тако је купио црвену свеску тврдих корица.

Записи су се претакали у приче. Писао их је за себе, без жеље да их било када било где објави. Колико су мисли великана који су га духовно богатили биле подстицајне, толико су га и обесхрабривале, јер је мислио да је то што он пише недовољно добро да угледа светлост излога у продавници књига.

Месеци и године су пролазили. Свески је било све више. У општини где је радио, допао се људима, јер тако неконфликтних, спремних да ураде шта треба и да помогну свакоме ко затражи помоћ, није било. Указало се место на шалтеру, са кога је колегиница отишла у пензију. Испуњавао је услове – био је писмен и имао је, како је давно написао, средњу школу. Скинуо је плаву кошуљу и тегет панталоне, што му је донело олакшање.

Престао је да пише молбе за посао, тражећи школу која ће прихватити његову диплому. Није схватао да му, заправо, недостаје партијска залеђина. А и да му је неко рекао шта треба да чини, не би се он упустио у то, нити би улазио у тај свет у коме би се осећао несигурно, угрожен са свих страна. Био би изгубљен и неснађен.

Не својом вољом примећивао је даљи Вуканов успон. Као писац који је стекао углед романима о патриотизму и српској историји, темама које су тада биле подстицане, Вукан је постао министар просвете. Косана га је пратила, задовољна што годинама столује у фотељама директорки разних школа. Из једне школе у другу. Деценијама.

Бранко Ћулум је примао и архивирао поднеске, лупао печате и бележио слике које су се мењале пред шалтером. Само три пута се, од дана када је стигао на студије, са тек осамнаест година, враћао у родно село. Сва три пута на сахране. Прво кад је испраћао сестру, затим мајку и на крају оца. Нити га је отац икада позивао да се врати на своју земљу, да остави печат, нити је он о томе размишљао. Отишао је да се никад не врати. Повратак би био признање пораза. Такво је било време, али и крајишка средина у војвођанској низији из које је побегао.

Пензију није дочекао као спас од нечега, јер је све то на послу издржавао, доводећи се у неко стање равнодушности. Тако је лакше примао чињеницу да то што ради, може да ради и човек са основном школом. За шалтером је седео један Бранко, а поподне и до дубоко у ноћ, понекад и до прве зоре, за оним свескама, са дрвеном оловком у руци, седео је неки други Бранко. Није знао другачије. Помирио се са тим. И тако је све лакше подносио.

Од дана када га је Косана оставила до пензије променио је неколико станова. Увек онолико квадрата колико је довољно да један човек дише, да нешто скува, да се опере и легне. У сваком је морало да буде места за књиге. Одећа и обућа, оно мало што је имао и носио са собом, могло је да стане у мањи орман. Сви су били на периферији, не само због висине кирије. Желео је да, кад погледа кроз прозор, види живот, дрвеће, зеленило, да може да прошета по крају. Од бетона је бежао. Тако је било и са овим последњим у коме ће провести последње године живота. Зграда на спрат, његов стан у приземљу, испред зграде дрвеће и велики травњак. Знао је да изнесе столицу на расклапање, сточић на који ће ставити кафу и да тако, седећи сатима, чита.

Пролазили су дани, месеци и године. Бранко је загазио у осму деценију. Живео је мирним пензионерским животом који се одвијао углавном између стана и простора око зграде. Одласци код лекара по месечна следовања лекова и до оближње продавнице били су његови ретки изласци међу људе.

Тога дана седео је испред зграде, на својој расклопљеној столици, са књигом отвореном у крилу. Сунце је било благо, оно које у касним поподневним сатима летњег дана више не пржи, већ прија да се угреју старе кости. Читао је полако, задржавајући поглед дуже него раније на истом реду. Дешавало му се све чешће да нешто прочита, а не зна шта је прочитао. Или да му се поглед замути па не види слова пред собом. Није обраћао пажњу на то. Лекове за притисак је пио, али га није пратио.

Тада је подигао очи и угледао човека у четрдесетим годинама како му полако прилази стазом кроз травњак. Није га препознао. Чак ни када га је овај ословио са „ујаче“, није знао ко стоји пред њим. Тек кад је чуо: „Ја сам Славко, твој сестрић“, нешто се у њему померило и кроз маглу година полако се јавило сећање на дечака кога одавно није видео.

Збунио га је тај сусрет. Запитао се како га је Славко нашао. Није имао кога да пита, јер Бранко више није имао никог свог. У последњих неколико деценија сестрића је видео само три пута — сваки пут на сахранама њихових најближих. Тада би разменили по коју реч, кратко, како то већ бива на таквим местима где се разговара тек да се не би ћутало. Управо је на једној од тих тужних прилика, кад је пратио мајку, сазнао да је и Славко дошао у Београд, на студије књижевности. Бранко није хтео да се распитује о томе где је, како се сналази, како му иду студије. Није осећао било какву блискост са њим. Као ни Славко са Бранком. Даљина је учинила своје.

Сада је тај некадашњи младић стајао пред њим као одрастао човек.

Бранко је затворио књигу, полако, као да тим покретом купује време да се прибере. Скинуо је наочаре и устао да га поздрави. Руковаше се без грљења и љубљења, као што се обично поздравља тако близак род. Бранко га позва да уђу у стан, да седну и мало прозборе. Славко је понео столицу и сточић у једној руци, а другом је ухватио ујака испод руке и лагано су, корак по корак, кренули да попију своју прву кафу. Никада пре нису седели и причали. Док су тако ходали, Бранко се борио са мислима и питањем – откуд сад да се сестрић појави.

Приставио је кафу, иако се Славко нудио да је он скува. Одбио је, уз речи „могу ја“, само да би скувао кафу какву он пије. То му је било лакше него да некоме објашњава колико кафе да стави, колико воде да одаспе, колико шећера да дода. Ипак, запитао је Славка какву кафу он жели, на шта му је овај одговорио – „као што је за тебе, ја је ретко пијем.“

Уз кафу и ракију поседели су готово сат, пребирајући по својим животима. Бранко се није превише исповедао, тек колико је морао. Онолико је причао, колико су сви у Каравукову знали о његовој животној судбини. Славко је био речитији.

– Ујаче, кад сам био мали, стално сам те гледао како читаш књиге. Тада сам чуо да си отишао на студије у Београд, чак се причало да ћеш бити писац. Не мало пута сам помислио да бих и ја волео да будем као ти.

Бранко га је зачуђено погледао, а Славко је наставио:

– Често сам одлазио код деде и бабе и узимао твоје књиге које си оставио. Они су их чували, као да ћеш се сваког часа појавити на вратима. Узмем једну, прочитам, вратим, па узмем другу. Твоја соба ми је била као библиотека.

– Нисам то знао. Јесу ли ти шта помогле да одлучиш којим путем ћеш кренути? Ја сам мислио да ће мени помоћи.

– Па, ево, довеле су ме до студија књижевности, до дипломе професора... Али, шта се потом дешава, ти знаш боље од мене, да ти ја не причам о томе.

– Немој. Познато ми је.

– Тражим посао, али нема. Лошим ђацима држим часове приватно, сналазим се.

– Пишеш ли шта?

– Покушавам, али... – Славко махну разочарано руком и застаде.

Дође време да Славко крене. Ујак га је испратио до врата, поздравише се, овог пута се загрлише и Славко оде. Не рече кад ће опет доћи, а ни Бранко га не позва да дође. Није хтео себи да призна да ли је то свесно учинио да заштити свој свет или је заборавио.

Живот му се наставио онако како је он желео, по строго устаљеној шеми. Прошло је неколико месеци од Славкове посете кад је једног дана, спремајући се да изађе испред куће, док се сагињао да узме сточић који је био иза врата, осетио вртоглавицу.

Застао је, придржао се за врата, чекајући да измаглица прође.

Бивало је све мутније.

Држећи се за врата, па за зид, па за ормарић на коме је стајао телефон, некако се докопао слушалице. Окренуо је хитну помоћ, рекао адресу и отетурао се до врата.

Зачудо, био је свестан да га нешто тешко обара и да врата од стана морају да буду откључана.

Само што је окренуо кључ у брави, срушио се испред њих.

Кад је отворио очи, прво је угледао неонско светло на белом плафону. Засметало му је, па је опет зажмурио. Неколико пута је отварао и затварао очи, како би се навикле на толику белину.

Покушао је да се помери. Тело га није послушало. Ни руке ни ноге.

Негде са стране зачуо је нечије кораке. Над њим се наднело лепо женско лице. И она је била у белом.

– Чујете ли ме? – рекла је тихо, али разговетно.

Покушао је да климне главом. Није знао да ли је успео. Трепнуо је.

– Добро је… будни сте – наставила је, приносећи му руку ближе очима. – Имате среће. Довезени сте на време.

Застао је погледом на њеним уснама, као да из њих покушава да прочита смисао.

– Где сам? – смогао је снаге да упита.

– Имали сте мождани удар – рекла је мирно. – Сада сте у болници „Свети Сава“.

Речи су допирале до њега споро, као кроз густу маглу.

Покушао је нешто да каже. Грло му је остало суво, без гласа. Само је тихо удахнуо, осећајући да више није господар сопственог тела. Поново је зажмурио.

Следећи дани пролазили су у исечцима. Час би био будан, час би тонуо у неку мутну поспаност из које се враћао без јасног осећаја колико је времена прошло. Долазили су лекари, мерили притисак, подизали га да седне, враћали га да лежи. Возали су га, онако у кревету, на разна снимања да виде степен оштећења мозга. После тога би га храбрили, говорили му да је добро прошао, да мора да буде стрпљив, да се снага враћа полако. Слушао их је и климао кад год би могао, више да буде љубазан него што је веровао у то што чује.

Највише га је плашила туђина у сопственом телу. Лева рука у коју је гледао и покушавао да је помери, није га слушала. Призивао ју је, али се споро одазивала на његове молбе и вапаје. Покушавао је прстима да ухвати ивицу чаршава, али узалуд. Сваки тај мали покрет замарао га је више него некадашњи цео дан. А онда би чуо сестре – све ће се то вратити вежбама.

Није знао ни који је дан ни колико је сати. Само су се смене светла и ноћи одсликавале преко белог плафона.

После десет дана, то је касније видео на отпусној листи, рекли су му да може кући.

Седео је на ивици кревета држећи отпусну листу у десној руци. Млади лекар му је стрпљиво објашњавао шта му се десило, које су последице, какву терапију је добио, када треба да дође на контролу.

– Са овим идите код свог доктора, он ће Вам све преписати и упутити Вас на физикалну терапију – било је последње што је чуо пре него што је доктор прешао код следећег болесника.

Облачио се, уз помоћ сестре, дуго, пажљиво, као да поново учи сопствене покрете.

Кад је изашао испред болнице, застао је на тренутак. Дан је био обичан, пролазници ужурбани, град исти као пре.

Само он више није био исти. Знао је да ништа више неће бити као што је било. Сео је у такси и одвезао се до свог стана.

Наредних дана покушавао је да се врати у живот. Дочекала га је велика празнина, почев од фрижидера, из којег је морао да побаца сву храну која се покварила док је био у болници. Замолио је дечака из зграде да оде до продавнице. Бранко је диктирао, дечак записивао. Кад му је донео и попаковао храну у фрижидер, Бранко га је частио, јер је знао да ће му таква помоћ бити потребна и наредних дана и месеци. Питао се да ли и годинама. Није био сигуран.

Знао је само да мора да једе и да од кувања зависи његов опоравак. Лева рука, која га није слушала, могла је тек да послужи да придржи шерпу док десном меша јело. Некако се кретао по кухињи, вукући леву ногу, јер је штап на који се ослањао морао да наслони на кауч. Мучио се, али није имао избора. Кад би се уморио, а то је било сваких десетак минута, сео би на столицу поред стола или би се, уз велике напоре, довукао до кауча. Беспомоћност га је додатно убијала.

Зар је све ово морало да ме снађе? – запитао би се.

Тада би почео да пребира по свом животу и одлукама које је доносио, а чије су последице, тек сада је покушавао да схвати и призна себи, биле страшне.

Није више могао да побегне од себе. Годинама је веровао да ће време поравнати оно што он није умео, да ће се само од себе утишати све што је прећутао, прескочио или гурнуо под страну. Сада му се, по први пут без изговора, јављала проста и тешка истина: у многим раскрсницама живота управо је он био тај који је корак скраћивао. Није увек губио зато што су други били јачи. Често је сам бирао да остане по страни. Да не пита. Да не види. Да издржи.

Тако је годинама гутао разочарања, страх од неуспеха и осећај да касни на воз сопственог живота који је одлазио док је он гледао за њим. Није тада схватао да све то гутање и трпљење ствара отров који остаје у њему, који га изједа. Није мрзео свет, нити му је свет био крив за његово посрнуће. Ни себе није кривио. Тако се против свега није ни борио. Живот у властитој лажи и одустајање од живота, бежање у књижевност и понирање у судбине Раскољникова, Вронског, Дон Кихота или Жана Валжана, били су само илузија и алиби за прохујале сате. Истина, у сваком од њих, препознавао је себе.

Седећи окренут себи, разгртао је непријатни увид од кога није могао да се сакрије — својим муком и нечињењем кројио је сопствену судбину.

И Косану је тако изгубио, више својим ћутањем него њеним одласком. Знао је, још онда док је био у војсци, да се нешто измиче испод његових руку. Осетио је, али је пристао да не зна. Било је лакше носити сумњу него истину која од човека тражи да устане и нешто учини.

Сада је знао цену тог мира.

Та мисао га је притисла јаче него бол у левој нози.

Обузет тим упорним, немилосрдним пребирањем, придигао се и пришао орману. Отворио га је споро, као да у њему не стоје ствари него године. Са дна је извукао картонску кутију свог живота. У десној руци пренео ју је до кауча и пажљиво спустио. Сео је, подигао поклопац и дуго гледао унутра, знајући да је дошло време да се више ништа не заобилази.

Сутра није видео. Оно са чиме је био суочен данас, није желео да види. Опет је отишао у прошлост.

Црне свеске је одложио са стране. Посетиће их кад се опорави, кад му мисли буду течније, а руке снажније. Бар да држе оловку и клизе по папиру.

Узео је оно што је Косана заборавила или оставила. Разгледнице са путовања враћале су му слике када су се држали за руке, љубили, смејали и ширили срећу око себе. Одбацила је и ручни сат који јој је купио кад је дипломирала. Замолио ју је да зажмури, па да отвори очи. Сећао се како је вриснула и загрлила га, обасипајући га пољупцима.

Карте из биоскопа „Козара“. На њима пише: први ред на балкону, седишта 1 и 2, десно, филм „Љубавна прича“. Све време су се држали за руке.

Гледао је слику на којој седе у парку. Насмејани, млади, лепи, срећни. Све је прошло. Као и возови којима су путовали, чије карте остадоше на дну кутије.

Није имао више снаге. Подигао се и отишао да легне. Још није имао ни воље, нити му је тело дало да седне, чита или пише. Сан га је савладавао све чешће и све више. У соби је остала тишина, она иста коју је годинама стрпљиво градио око себе. Покрио се њоме и заспао.

Пролазили су дани у борби са духом и телом. То га је исцрпљивало. И даље није читао, нити је било мисли које би заслуживале да се склоне између корица црне или црвене свеске.

Без најаве, као и претходног пута, на врата му је закуцао сестрић Славко. Поново без срдачности какве је могло да буде да је сестрић хтео, јер би ујак прихватио. Почео је да се извињава што га није посетио у болници, правдајући се да је био заузет писањем и разговорима са издавачима.

– Спремам нешто – рече тајновито.

Бранко није био речит, правдајући се слабошћу. Рече му да сам скува кафу, ако хоће, јер се он тог задовољства, због високог притиска, одрекао. Док је Славко пребирао по кухињи, Бранко је прилегао, тихо изговоривши:

– Не замери, уморан сам.

Већ га је сан одвлачио, када је видео Славка како оставља кафу на столу и радознало разгледа по соби. Шта ли тражи, запита се Бранко, борећи се да га сан не однесе. Правио се да спава, знатижељан шта сестрић смера. Кад је видео плаве свеске на столу, покривене књигом коју је Бранко ко зна када започео, узео их је у руке, сео на кауч и почео да листа. Богатство мудрих мисли које је ујак годинама износио из књига и уносио у свеске, измамило му је осмех. Устао је и вратио их где их је и нашао.

Тада је угледао црвене свеске. Док је стајао поред стола, отворио је једну и почео да чита. Ујаковим краснописом, ћирилицом, био је исписан наслов „Косана“. Поново је отишао до кауча, праћен Бранковим погледом. Наслонио се, прекрстио ноге и дубоко заронио у причу о Косани.

Повремено би прстом застао на некој реченици, враћао се неколико редова уназад, да је још једном прочита задивљен оним што је пред њим. Лице му се мењало како су се смењивале странице, час би се благо намрштио, час би му усне заиграле као да је наишао на нешто што га је погодило, на тренутак би му затитрао осмех. Није више гледао по соби, није питао ништа, није се ни померао. Као да је заборавио где је и код кога је дошао. Бранко је са свог места видео да сестрић више није гост у његовој кући, него читалац затворен у туђи живот, занет до мере у којој се човек не осврће ни на шта око себе.

Није имао више снаге да се одупире сну. Заспао је док је Славко читао. После неког времена, читалац је погледао према писцу црвене свеске. Кад је видео да спава, склопио је свеску, оставио је на столу и тихо изашао из стана.

Дошао је опет после неколико дана. Сцене, реченице, дешавања – све пресликано као у претходном сусрету. Бранко је спавао, Славко читао. После неколико сати је отишао.

И тако су се сусретали читава три месеца. Када заврши једну црвену свеску, Славко би узимао другу. Бранку то није сметало. Био је срећан што некога ко је близак књигама, привлачи оно што је он писао само за себе.

Тог дана, дремајући полуотворених очију, док је посматрао Славка који је више од сата читао и листао Бранкове приче, приметио је да Славко свеску коју је држао у руци не враћа на сто. Гледајући ка ујаку, покушао је кришом да је стави у торбу. Брзо је схватио да је ухваћен његовим погледом.

Очи су им се сусреле. Бранко је заустио да нешто каже, подигао је руку, али га је Славко предухитрио:

– Само да је прочитам, вратићу је. Не брини, ово је само позајмица.

Бранко ни овога пута ни реч није рекао. Само је спустио руку, до пола подигнуту, и затворио очи.

Славко је без речи отишао.

Није се појављивао неколико дана. Бранко је све теже устајао. И оно мало што би прошетао по стану, тек да нешто поједе и попије, било је велики напор за крхко тело. Поново је почео да добија сигнале из главе – замућен поглед и вртоглавица. Знао је да му лека нема, да му неће бити боље, само се питао до када ће све то трајати.

Није се дуго мучио. Једног јутра на поду поред фрижидера нашао га је дечак који му је два пута недељно доносио храну из продавнице. Други мождани удар, комбинован са инфарктом, како то обично бива, био је и последњи ударац који га је задесио.

На сахрани је био само Славко. Чинило се да је дошао више да се увери да је Бранко отишао, него што је дошао да га испрати и ожали. Сутрадан је отишао до стана. Нашао је власника, објаснио да жели да покупи најважније ујакове ствари и ушао у Бранково последње уточиште.

После два сата, отишао је. Претурајући по стану и орману, нашао је све свеске, у свим бојама. И ону кутију Бранковог живота са Косаниним стварима и његовим црним свескама. Такав поклон није очекивао.

Кад је нашао што је тражио, отишао је.

Годину дана касније Славко Керкез више није био непознато име. О „Причама из црвене свеске“ причало се месецима. Понеком критичару би излетело да његове приче пореди са онима Чехова. Уживао је у данима славе. Није га више интересовала професура и мучење са ђацима. Желео је више и боље. Био је задовољан када је постао управник градске библиотеке.

Прича која је изазивала највише пажње била је она која је отворила збирку – о Косани. На промоцији у библиотеци којом је управљао, у првом реду седела је старица тек зашла у осму деценију. Пажљиво је слушала одломке из црвених свезака, гледајући готово нетремице у Славка. Када су уследила питања слушалаца, јавила се.

– Нема ниједне приче о црвеним свескама. Откуд тај назив? – упитала је писца.

– Приче заиста јесу из црвених свезака. Записане су у њима. На дрвеном столу, под окриљем ноћи, када се писац огрне тишином, узме графитну оловку, па тихо и полако, писаном ћирилицом, исписује странице. Тако су се у тим свескама рађале приче које су пред вама.

– Јунаци или трагичари из Ваших прича – да ли су плод Ваше маште или... На пример, најемотивнија прича о Косани је врхунско дело.

– Понекад негде испричане незабележене приче постану приче. То је прича о жени о којој сам слушао. Онај који ми је приповедао рекао ми је да је то стваран лик.

Када се проломио аплауз, док се Славко Керкез клањао, спремајући се да потписује примерке књиге, старица му је пришла. Само је рекла:

– Ја сам Косана.

Окренула се и отишла.

Славко је променио израз лица. У трену је све схватио. Као што је и Косани, Вукановој удовици, све било јасно.

На промоцији следећег Славковог дела „Човек из црне свеске“, о животу и трагичном крају неоствареног писца који је четири деценије чамио на општинском шалтеру лупајући печате, док је ноћу писао оно што је мислио да никада неће осванути под светлошћу књижарских излога, Косана није дошла.

На трећу годишњицу Бранкове смрти у књижарама се појавило ново дело Славка Керкеза. Сабрао је све што је Бранко, после читања књига, стрпљиво издвајао и бележио у својој плавој свесци — реченице које су му годинама биле тихо друштво и уточиште. Тако су Бранкове сачуване странице, које је чувао само за себе, на крају освануле у књизи „Мисли из плаве свеске“.

Керкез је под својим именом потрошио Бранков живот. Даље је морао сам. Али без туђе руке то више није ишло. У покушајима да нешто запише прошле су деценије. Тајна коју је носио у себи није га притискала. Бранка је избрисао, а себе више није ни покушавао да нађе. Остао је тек управник једне од локалних библиотека.